Izveštaj je jedan od najzastupljenijih oblika novinarskog izražavanja: on nije vest, iako ima njene elemente (mora da odgovori na pitanja – ko, šta, gde, kada, kako, zašto) i svojstva (novost, aktuelnost, istinitost, važnost), i iako spadaju u isti žanr – informativni, odnosno faktografski.

Jer, vest registruje događaj kao takav i u najkraćim crtama upoznaje javnost (konzumenta medija) sa događajem, a izveštaj ide dalje. Izveštaj upoznaje čitaoca/gledaoca/slušaoca sa tokom događaja, detaljima, otkriva uzroke, govori o posledicama, podrazumeva izjave (živu reč)…

PODSETIMO SE ŠTA JE VEST

Otuda bi neka definicija izveštaja (Rastko Guzina) mogla da glasi: „Izveštaj je takav oblik novinarskog izražavanja, preko kojeg se javnost upoznaje sa tokom događaja (činjenicama), pošto se odgovori na uobičajena pitanja (5W+H), i eventualno odakle potiču podaci i kakva je perspektiva, i da ima osobine kao što su novost, aktuelnost, istinitost, važnost ili zanimljivost„. Ipak, Sergije Lukač, na primer, smatra da u modernom novinarstvu izveštaj ne postoji kao poseban oblik novinarskog izražavanja (ONI), da su se vest i informacija praktično stopili u jedan ONI, a ima još teoretičara koji dele taj stav.

Treba naglasiti i ovo: „Izveštaj izvršava svoju funkciju tek kada se u njemu pojavi neprikriven, čak naglašen, lični odnos novinara prema činjenicama o kojima govori. Dakle, vest javlja – izveštaj obaveštava; vest kaže – izveštaj priča„, (Dušan Slavković, „Biti novinar“) „Izveštaj je bat blizanac vesti, samo malo razvijeniji i bogatiji“ (nemačka definicija)

Za dobar izveštaj potrebno je brzo i tačno uočavanje bitnih činjenica i njihovih veza sa starim podacima, sređivanje i grupisanje srodnih podataka i problema, sažeto a potpuno prikazivanje događaja, situacija i poruka.  Novinar ne sme da piše izveštaj, ako prethodno nije bio svedok određenog događaja. On mora da bude na licu mesta, da bi saznao sve detalje, da bi autentično opisao događaj ili njegov tok.

Kako suštinski pisati izveštaj? Za početak, ispuniti sve elemente vesti. A onda:  izveštaj treba počinjati najvažnijom informacijom, a ne pisati hronološki; treba koristiti indirektni govor, za manje važne informacije, umesto citata, koje „čuvamo“ za najvažnije; ne treba mešati stilove; starati se da se u ranijim prilikama više puta ponovljena činjenica ne ponavlja u izveštaju.

PODSETIMO SE KAKO PISATI VEST

U teoriji, postoje tri vrste izveštaja: standardni (običan), reporterski i komentatorski.

Standardni izveštaj je kod nas najčešći. On se, u suštini svodi na praćenje događaja, skupštinskih ili sednica vlade, konferencija za novinare, obilazak raznih skupova i manifestacija… Takav izveštaj piše se „školski“, s odgovorima na sva pitanja, mirnim stilom i uobičajenim jezikom. Tu se jedino postavlja pitanje prioriteta, važnosti, odnosno, koje događaje sredstva informisanja treba da prate, a koje mogu da preskoče. Odgovor se nalazi u domenu procene iskusnog urednika, a „školski“ – prate se oni događaji na kojima se donose odluke koje se tiču svih građana ili pojedinih kategorija, koji čine zaokret u dosadašnjoj praksi ili bitno pojašnjavaju neke činidbe, događaje ili namere.

I reporterski izveštaj mora da kaže nešto o događaju, i ispuni sve zanatske zahteve (odgovore na pitanja i osobine). Kod reporterskog izveštaja, međutim, težište je na odgovoru na pitanje kako, i tu se sadrži ključna razlika ove dve forme. Dobar reporterski izveštaj traži atraktivan događaj (sa dramskom niti, bizarnosti, kontradiktornosti) i – dobrog novinara, koji ume da stvori atmosferu i zapazi ono šta drugi ne vidi, a piše lako i lepršavo uz stilske figure. Otud sličnost sa reportažom. Mnogi teoretičari reporterske izveštaje svrstavaju u vrhunske domete novinarstva.

Komentatorski izveštaj, kod odgovora na pitanja, u prvi plan stavlja – zašto. Zašto se nešto zbilo, koji su uzroci, a kakve posledice, treba dati sud, tumačenje, perspektivu, razrešenje… i to dok je događaj još aktuelan. Od izveštača se u ovom slučaju traži studioznost, veliko poznavanje materije o kojoj piše i staloženost. Mora da se iznese tok događaja, i tu je razlika u odnosu na komentar, dok je sličnost u reagovanju na događaj i ocenjivanju.

Treba pomenuti i formalne podele na novinske, agencijske, radijske i televizijske izveštaje, a u novije vreme, razvija se i izveštaj na internetu.

PODSETIMO SE SAVETA ZA IZVEŠTAVANJE U KATASTROFAMA

 

 

Foto: n1info.com

Korišćeni izvori:

Dušan Đurić – „Novinarski leksikon“ (YU marketing pres, Kompanija „Novosti“, 2003.);

Rastko Guzina – „Savremeno novinarstvo“ (Priručnik za polaznike Novinarske škole UNS, 2002.)

Lično iskustvo: skoro 35 godina u medijima, od toga oko 25 godina u dnevnom novinarstvu, na pozicijama od izveštača do odgovornog urednika.